Poljak Jakub Stepaniuk, student političkih i društvenih nauka, koji je studirao i na UCL-u u Londonu, zimski semestar je proveo na razmeni u Beogradu. Iako dolazeći studenti u Srbiji često putuju, vrlo retko to čine isključivo biciklom. 

Jakub je odlučio da za vikend biciklom pređe put od Beograda do Osijeka. Do ideje za ovaj poduhvat došao je sasvim spontano, razmišljajući o tome kako nikad ranije ni prešao državnu granicu biciklom. Zbog blizine, odlučio je da to bude hrvatska granica. Jakub je pitao i drugove da pođu sa njim, ali pošto niko nije bio siguran da li ima vremena, on se odlučno upustio u ovu avanturu. Jakub kaže da ne može da zamisli život bez bicikla, a već se jednom upustio u sličan poduhvat u Engleskoj.

 „Sada sam se odlučio za početak novembra. Znao sam da će posle vreme biti lošije, pa mi je ovo možda poslednja šansa.“

Jedna vremenska prognoza je rekla da će biti sunčano, druga da će padati kiša. Jakub se našao u nedoumici, ali je rešio da sačeka i vidi vreme ujutru pa odluči. Vreme je bilo lepo, te se tog petka uputio ka Hrvatskoj.

„Dosta stvari nisam planirao. Nisam znao tačan put kojim ću da idem. Planirao sam jedino da otprlike u toku dana stignem do Bačke Palanke, pa bih tamo mogao da prespavam kod poznanice. Nije to baš tako ispalo.“

Još pre Slankamena mu je pukla guma usred polja i nije znao šta da radi. Gurao je bicikl do Slankamena i pronašao vulkanizera, ali mu nije bio od pomoći jer su rekli da rade samo sa automobilima i kamionima.

„Onda sam krenuo ka Inđiji i išao od sela do sela gurajući bicikl. Često sam nailazio na benzinske stanice i tamo sam privremeno dopunjavao vazduh. Kod Inđije sam pronašao neki tržni centar sa sportskom opremom. Računao sam da ako imaju sportsku opremu i prodaju biciklove, sigurno će imati i gume.“

Uspeo je da kupi gumu, ali naišao je na novi problem: nije bilo majstora da je promeni.

„Tada sam već izgubio nadu. Kroz glavu mi je prošlo da kupim kartu nazad za Beograd. Nisam imao volje ni želje da idem dalje. Srećom, dok sam se šetao gradom, video sam ljude u kafiću. Prišao sam jednom koji mi je rekao za servis i objasnio kako da dođem do njega. Ušao sam u neku staru kuću i tamo popričao sa majstorom. Na kraju mi je namestio gumu potpuno besplatno jer studenti kod njega imaju popust.“

Dalje se uputio ka Fruškoj gori i tamo posetio manastire Krušedol i Grteteg. Staze su mu malo predstavljale problem jer je bilo raznog drveća na putu. Zato se uglavnom držao glavnih puteva, ali se ubrzo spustio mrak. Nije bilo manastira u blizini, pa je pronašao neku slobodnu sobu u planinskoj kući i tamo prenoćio.  

„U subotu sam imao plan da ustanem i krenem što ranije kako bih što duže imao dnevnog svetla. Tek tada sam odlučio da će mi odredište u Hrvatskoj biti Osijek. Oko osam ujutru sam bio na granici kod Iloka. Srpskim carinicima je bilo čudno što nemam nikakvo vozilo osim bicikla. Tu sa se raspričao 20 minuta sa njima o svojim avanturama.

Na hrvatskoj carini ponovila se ista priča i opet je 20 minuta prošlo u razgovorima. Prioritet mi je bio da pojedem nešto, ali sam pre toga morao pronaći menjačnicu. Nažalost sve je bilo zatvoreno subotom u 9 ujutru. Ubrzo posle granice, zaustavila me je policija radi kontrole dokumenata. Ponovila se ista priča sa granice, ali su me takođe i uputili na menjačnicu. Ono što je bilo baš čudno je što su me na putu do Vukovara još tri puta zaustavili i proveravali mi dokumenta. Poslednji put sam ih upitao za razloge. Ispostavilo se da su imaju informaciju da je grupa migranata tuda prošla baš na biciklima, pa sam im valjda ja bio sumnjiv.“ 

Ubrzo je stigao u Vukovar, u kojem se nije puno zadržavao jer je žurio, ali mu se svideo centar. Popodne je stigao u Osijek, čiji ga je centar podsetio na Budimpeštu.

„Baš mi se svidela ta austrougarska arhitektura. Nažalost, nisam mogao puno da se zadržavam. Imao sam pritisak vremena da se vratim do kolokvijuma, koji je u ponedeljak. U Osijeku su mi cene noćenja bile velike pa sam se istog dana uputio nazad ka Srbiji.“

Ovoga puta vrlo kratko se zadržao na hrvatskoj strani. Odmah posle granice je tražio prenoćište u Karavukovu - prvom selu na koje je naišao.

„Otišao sam do neke kuće u kojoj su mi rekli da mogu da prenoćim. To je bila dobra odluka. Tamo su mi dali da pojedem i popijem nešto i pridružio sam im se u gledanju televizije. Ubeđivali su me da moram da vidim centar i kafane. Bili su oduševljeni mojom pričom. U kafani su me predstavili i cela kafana se ispozdravljala sa mnom. Sve sam ih upoznao, sedeli smo i pričali celo veče. Osećao sam se kao zvezda večeri.“

U nedelju se ponovo probudio dosta rano kako bi stigao da se vratim na vreme. Pozdravio se sa domaćinima i obećao im da će ih još nekad posetiti i krenuo ka Novom Sadu. Od zanimljivosti na putu izdvaja još i Bački Petrovac.

„Bile su mi zanimljive table na slovačkom u Bačkom Petrovcu. Uopšte u Vojvodini mi se dopada taj spoj više kultura i postojanje sela sa većinskim stanovništvom jedne etničke grupe.“

Problem tog dana bio je snažan vetar, koji ga je dosta usporio.

„Prethodna dva dana sam išao brzinom oko 25km/h, a u nedelju svega 15km/h. Kada sam stigao u Novi Sad, prvo sam otišao na roštilj, a zatim sam se uputio starim putem do Beograda. 

„Teško i izazovno mi je bilo spuštanje niz brdo. Prošao sam kroz Inđiju, Staru i Novu Pazovu, Batajnicu i stigao do Beograda. Bio sam baš umoran. Naravno i ponosan, ali ovog trećeg dana vetar mi je uništio celokupno zadovoljstvo.“

Jakubova poruka je da je sve je moguće jer je sve to uspeo da izvede iako nije profesionalac. Na ovom putovanju najviše su mu se svideli ljudi koje je upoznao jer su svi bili gostoprimljivi i otvoreni i zato jedva čeka sledeće putovanje. 

„Već imam ideju za sledeći put. Nadam se da ću imati vremena u julu. Planiram da idem sa drugom iz Poljske. Želim da prođem kroz celu Srbiju od Subotice do Vranja, ali za to će mi trebati više od tri dana. Poučen iskustvom, sledeći put bih poneo alat i rezervnu gumu. Shvatio sam da sam izgubio dosta vremena rešavajući taj neočekivan problem. Ali najveća satisfakcija mi je bila kada sam pogledao brojač i video da sam prešao preko 400 kilometara.“

 

Autor:
Aljoša Mudri